Stimulacija psihomotornog razvoja deteta
Zakonitosti normalnog razvoja
Ne smemo da zaboravimo da je svako dete jedinstveno. Bebu nikako ne treba porediti sa drugom bebom, pa čak ni ako se radi o blizanačkom detetu ali ako se uoči da dete poprilično psihomotorički odstupa od većine dece istog uzrasta, svakako se treba da na vreme obratiti lekaru. Neophodno je da roditelji budu upoznati sa redosledom razvojnih prekretnica za bebe, kako bi znali šta u kom uzrastu treba da očekuju, kao i da pravovremeno reaguju na izostanak ili prerano javljanje određenih pojava.
Prva godina
*Beba prvo registruje zvuk i okreće se u pravcu odakle on dolazi. Zatim očima fiksira predmet, i tek na kraju rukom kreće ka njemu. Kod svih beba se u prvim satima po rođenju uspostavlja fleksioni tonus ruku i nogu. Posledica toga su šake stisnute u pesnice.
* U prvom mesecu života, beba ne bi trebalo da bude previše mirna i mlitava, ali ni razdražljiva i zgrčena. Takođe, ne bi trebalo da stalno ili bez razloga plače.
*Krajem prvog meseca, beba iz položaja na stomaku na kratko podiže glavu i okreće je na jednu, pa na drugu stranu. Na leđima uglavnom leži nestabilno, asimetrično.
*Sa dva meseca, šaka se polako otvara. Beba se oslanja na podlaktice i odiže glavu u središnjem položaju, kada je na stomaku. Reaguje čitavim telom, pokušavajući da dohvati vaše lice, i prati predmete kada je na leđima.
* Između drugog i trećeg meseca, beba počinje da guče, igra se svojim ručicama, hvata igračku kada je dodirne, okreće glavu prema izvoru zvuka, javlja se „socijalni smešak“.
*Krajem trećeg meseca, bebine pesnice više nisu stisnute, ona se igra prstima, posmatra ih i stavlja u usta. Započinje kretanje na stomaku, sa osloncem na laktovima, koji su ispred ramena – tako što počinje da se uspravlja. Motivisana igračkom, podiže glavu. Na leđima, sa podignutim nogama, počinje da se igra šakama ispred lica. Ne leži više nestabilno i asimetrično (u jednoj liniji joj se nalaze brada-nos-grudna kost-pupak-stidna kost).
*Sa četiri meseca se igra, održavajući ravnotežu na stomaku. Oslanjanjem na jednu ruku, uzima igračku drugom. Na leđima, hvata šakama i stopalima. Ako pružimo zvečku, sa jedne ili druge strane, poluotvorenom šakom će je uzeti i staviti u usta. Započinje da se kotrlja u stranu. Ako krajem četvrtog meseca, kada se beba drži u uspravnom položaju, ukršta noge, ako je spavanje i uzimanje hrane bez reda, često povraća ili ne reaguje na zvuke – razlozi su da se obratite svom lekaru.
*Sa pet meseci, na stomaku opruža laktove da bi povećala polje igranja i „pliva“ ako ugleda igračku koju ne može da dohvati. Na leđima, podiže noge u vis i dodiruje bedra, naizmenično opruža i savija noge i priprema se za okretanje. Dodiruje i hvata igračke, što pokazuje dobru kontrolu oko-šaka pri čemu je palac opružen i uključen u funkciju hvatanja. Počinje da prebacuje predmet iz ruke u ruku.
*Sa šest meseci, u položaju na stomaku se oslanja opruženih laktova na otvorene šake. Na leđima, šakama hvata svoja stopala, hvata predmete preko sredine tela i okreće se sa leđa na stomak. Na leđima skida peškirić sa lica, razlikuje poznate osobe od nepoznatih, obraća pažnju na osobu koja govori.
* Sa sedam meseci, bebe bi trebalo da pokazuju interesovanje za predmete iz svoje okoline (ukoliko ovo interesovanje izostaje moglo bi da bude simptom riziko razvoja – obavezno recite lekaru na narednom sistematskom pregledu).
* Sa osam meseci, bebe„izolovano“ koriste levu i desnu ruku, menjaju položaj da bi dohvatile igračku.
* U devetom mesecu, bebe reaguju i na slabije zvuke (traže ih), više počinju da istražuju igračke a manje ih stavljaju u usta, brbljaju (banling), pružaju ruke da ih uzmete, počinju da se vezuju, najčešće za majku (plaču kada napusti prostoriju).
* Bebe puze, uspravljaju se i stoje, znaju nekoliko reči (mama, tata, baba, pa-pa) između 10. i 11. meseca,
* U 12. mesecu, bebe hodaju uz pridržavanje, hvataju sitne predmete palcem i kažiprstom (pincet hvat), samostalno prinose hranu ustima. pronalaze sakriveni predmet, voljno daju igračku. Ako beba sa navršenih godinu dana ne odgovara na emocionalne i senzorne podsticaje iz okoline, dugo je uznemirena ili ne uspostavlja kontakt očima, obratite se svom pedijatru..
Druga godina
* Sa najkasnije 18 meseci, dete samostalno hoda, uzima, nosi i premešta predmete, pokazuje na sebi gde je glava, oko, nos, koristi rečenicu od jedne reči ili reč i gest, pokušava da jede kašikom. Ukoliko mu nekontrolisano curi pljuvačka, uznemireno je bez razloga, ima stereotipne pokrete ili periode odsutnosti, obratiti lekaru.
* Sa dve godine, dete samo jede kašikom, pokazuje delove tela na zahtev, ispravlja igračke ili sliku okrenutu naopako, upotrebljava 200 do 250 reči, pokazuje interesovanje za vršnjake i grupne igre. Dvogodišnjaci ne bi trebalo da budu zaokupljeni stereotipnim aktivnostima (ljuljanje, klaćenje, treperenje rukama), da imaju podrhtavanje ruku, niti da govore nerazumljivo ili imaju bezrazložne napade besa, vriske ili smeha. Sve nabrojano su razlozi za obraćanje lekaru.
Tri godine
* Deca sa tri godine ne bi trebalo da su nespretna, ali ni da su neprestano u pokretu, ne treba da mucaju ili zamuckuju, da su bez razloga strašljiva, agresivna prema sebi i drugima, ili da imaju odsustvo straha od realnih opasnosti.
Važnost praćenja razvoja
Fini, koordinisani pokreti odrasle jedinke rezultat su prolazenja se kroz različite faze psihomotornog razvoja a jedan od preduslova ovog razvoja je postojanje adekvatnog mišićnog tonusa. Normalan tonus mišića omogućava odupiranje sili zemljine teže i zauzimanje određenih položaja ali i omogućava lagano pokretanje – na čemu se zasniva pokret. Položaj i pokret su osnovne karakteristike najvažnije funkcije tela – kretanja.
Tonus skeletnih mišića fiziološki je rezultat impulsa koji se neprestano odašilju kroz nerve uz kontrolu centralnog nervnog sistema. Kada je njihova učestalost veća, dolazi do povišenog tonusa. Krajem četvrtog i početkom petog meseca počinje da preovladava tonus ekstenzora (mišića opružača) i tada se bebe opružaju. U daljem sazrevanju se uspostavlja ravnoteža tonusa jedne i druge grupe mišića što obezbeđuje dalji, normalan (fiziološki) psihomotorni razvoj. Psihomotorni razvoj obuhvata motorno, intelektualno i emocionalno sazrevanje. Ove oblasti su tesno povezane i postoji međuzavisnost njihovog delovanja- ukoliko postoji kašnjenje u jednoj oblasti, to ostavlja traga i u ostalim oblastima.
S vremenom, kako dete raste, smanjuje se sposobnost sinapsi da sprovode impulse, odnosno smanjuje se plastičnost mozga. To nije zabrinjavajuće kada se radi o odrasloj osobi koja je već formirala osnovne funkcije, kao što su smislen pokret, mišljenje, pamćenje, govor i sl. Kada su u pitanju deca, važno je da znate da postoji određeno vreme do koga se određena funkcija može razviti, a posle koga je ono otežano ili čak onemogućeno. To vreme se naziva kritički period.
Psihomotorni razvoj, kao i svi drugi procesi sazrevanja, nije uvek ujednačen pa imamo slučajeve povišenog ili sniženog tonusa u prvim mesecima života. Nepoznavanje normalnog psihomotornog razvoja dovodi mnoge roditelje u zabludu.
Svako dete koje u svojoj anamnezi poseduje jedan ili više faktora koji mogu nepovoljno da se odraze na psihomotorni razvoj tog deteta, naziva se riziko beba. Kada govorimo o riziko faktorima za nastanak psihomotornih poremećaja, mislimo na okolnosti koje su delovale tokom trudnoće, porođaja ili nakon porođaja, a koje potencijalno mogu dovesti do zastoja, kašnjenja ili problema u psihomotornom razvoju. Ove okolnosti se mogu odnositi na majku ili bebu ili oboje. Faktori koji deluju tokom trudnoće a sredinski su, ostvaruju različit uticaj u zavisnosti od toga kada deluju. Dakle, vreme je od ogromnog značaja. Najštetnije posledice se uočavaju ukoliko je faktor delovao u prvom trimestru trudnoće.U faktore koji deluju pre rođenja (prenatalno) spadaju: genetske predispozicije, infektivna i virusna oboljenja majke, akutna oboljenja praćena visokom temperaturom, hronična oboljenja (poput dijabetesa), neslaganje RH faktora između majke i bebe, hipertenzija, toksično dejstvo lekova, toksična trovanje majke, hipoksija ploda (nedovoljna koncentracija kiseonika u krvi). U riziko faktore ne spadaju samo organski, biološki faktori, već i psihološko stanje majke jer emocionalni stresovi majke takođe mogu ostvariti negativni uticaj na razvoj bebe. Faktori koji se odnose na sam porođaj su: prevremen ili produžen porođaj, indukovan porođaj, porođaj završen forcepsom ili primenom vakuuma i carski rez. Faktori koji deluju oko porođaja su: asfiksija novorođenčeta (kada nema pulsa), povišen bilirubin (hiperbilirubinemija), hipoglikemija, nizak APGAR skor (ocena ispod 9), mala telesna težina, respiratorni sindrom, moždano krvarenje (hematom) i drugi. Prevremeno rođene bebe, bebe iz rizičnih trudnoća, ili ako je pri porođaju došlo do navedenih komplikacija, za posledicu nekad imaju povišen tonus mišića ili hipertonus. Prisutnost većeg broja faktora rizika znatno povećava verovatnoću nastanka smetnji. Zato je važno praćenje dece koja su rođena u okviru rizičnih, ali i blizanačkih trudnoća, potom praćenje prevremeno rođenih beba, kao i onih čije su majke prošle kroz težak porođaj, i beba koje su bile izložene negativnim uticajima nakon rođenja. Sva kasnija neuobičajena stanja, padovi, povrede, i sve ono što bi moglo da ostavi trajne posledice po bebino zdravlje – mora da se kontroliše u specijalizovanoj zdravstvenoj ustanovi.
Te bebe su previše krute, što ponekad zavara roditelje, jer im deluje da je njihova beba izuzetno napredna. Šake tih beba su jako stisnute u pesnice, i to se zadržava i nakon trećeg meseca, kada šake treba da budu otvorene. Često i na najmanju stimulaciju (zvučnu, svetlosnu, mehaničku) prenaglašeno odreaguju. U narednim mesecima, verovatno će početi da se izvija u most – u pokušaju da dođe do igračke, kao i pri slučajnim okretima na bok, a dok je majka prepovija – glavu će da zabacuje unazad. Ako se postavi na stomak, verovatno će da se okrene na leđa – što se, takođe, smatra uspehom, iako je to moguće tek sa osam meseci – kada je u pitanju normalan motorni razvoj. Nekad beba može da zauzme sedeći položaj već u prva tri meseca, ako se uhvati za ruke. Tu reakciju roditelji uglavnom dočekaju sa oduševljenjem, misleći da je beba već spremna za sedenje, što nikako nije dobro u tom uzrastu i može da ima ozbiljne posledice na motorni razvoj, koje kasnije ne mogu da se poprave. Ako beba u prvim mesecima pokušava da se podigne napred, ili uz malu pomoć zauzima sedeći položaj, obavezno se obratite dečjem fizijatru ili fizioterapeutu. Preterana stimulacija može da dovede do stvaranja pogrešnih šema pokreta, što je velika prepreka u kasnijem motornom razvoju. Takođe, ako uglavnom drži opružene noge, retko ih savija i podiže – konsultujte se sa lekarom.
Da biste ispravno postupili u slučaju postojanja hipertonusa kod vašeg deteta, neophodno je da vas fizioterapeut obuči postupcima koji će da dovedu do normalizacije tonusa, kako biste omogućili detetu da održi položaj i započne pokret. Tokom tretmana se deluje na periferiju nervnog sistema, a rezultat je nastajanje motorne sheme u centralnom nervnom sistemu. Neke od tehnika su: proprioceptivna i eksteroceptivna stimulacija, Bobatova metoda refleksne inhibicije i facilitacije, Kabatova tehnika proprioceptivne neuromuskulatorne facilitacije, Vojtina tehnika refleksnog kretanja, okretanja i puzanja, Miofacijalno oslobađanje (MFR), kineziotejping i masaža beba. Tokom tretmana, terapeut omogućava da se formira shema motorne aktivnosti (redosled pokreta). Dakle, beba se ne rađa sa gotovim „receptom“ za izvođenje pokreta, već se on mora razviti iskustvom, odnosno njihovim izvođenjem. Ako bismo poredili dete sa računarom, mišići, kosti, čula i sl. bi bili hardver, a šema pokreta softver. Postavljanjem deteta u određene položajae, naginjanjem glave na dole, savijanjem nogu, postavljanjem ruku deteta napred i gore – uspešno ćete savladati hipertonus i detetu omogućiti da u opuštenom položaju napravi pokrete koje inače ne može. Pravilnim bavljenjem detetom (uzimanje i nošenje), adekvatnim položajima pri povijanju, korigovanjem položaja pri spavanju, kao i odgovarajućom stimulacijom – problem hipertonusa može uspešno da se prevaziđe.
Za razliku od hipertonusa, koji se kod novorođenih beba vidi po jako stisnutim pesnicama, savijenim rukama i nogama koje je teško opružiti, hipotonus u ranom uzrastu ne daje očigledne znake pa ga je teže uočiti. Mlitavost ili hipotonus je sniženje mišićnog tonusa i kod beba se javlja relativno često, a nekad je udružen i sa slabošću mišića. Roditeljima je, uglavnom, teško da uoče mlitavost kod deteta: zbog neiskustva sa bebama, ali i subjektivnosti pa je i u ovom slučaju neophodno da imaju smernice koje bi im u tome pomogle. Može da se prepozna poprevelikoj pokretljivosti zglobova i izostanku otpora pri izvođenju pasivnih pokreta. Osim toga, sve novorođene bebe imaju refleks hvatanja šakom i nožnim prstima, ako prstom dodirnemo bebin dlan ili taban, prsti i palac se odmah zatvore oko našeg prsta. Ako se uoče odstupanja, neophodno je ozbiljno praćenje mališana od strane fizijatra i fizioterapeuta. Bez obzira što ne predstavlja ozbiljan problem, može da bude posledica različitih uzroka, udružena sa brojnim poremećajima.
Hipotonija može da se se javi kao nasledno oboljenje ali i da bude uzrokovana faktorima rizika u toku trudnoće i porođaja. Prevremeno rođene bebe, kao i one sa nižom ocenom na rođenju, pod većim su rizikom od pojave mlitavosti. Zato su sve takve bebe obuhvaćene programima praćenja i ranog tretmana smetnji u psihomotornom razvoju. Pošto se hipotonija odražava na usporen motorni razvoj, beba se vežbama stimuliše kako bi se tonus normalizovao i ujednačio tempo psihomotornog razvoja. Tek nakon detaljnih pregleda, i određenog vremena u kome se dete stimuliše i prati njegov motorni razvoj, može se zaključiti da ne postoje značajni poremećaji neuromišićnog sistema.
Neprepoznavanje ili kasno prepoznavanje smetnji, odsustvo odgovarajućeg tretmana habilitacije i rehabilitacije i odsustvo socijalne i psihološke podrške porodici predstavljaju važne faktore rizika za nastanak trajnih posledica po psihomotorni razvoj deteta.
Ako imate neku dilemu vezanu za razvoj i ponašanje vašeg deteta, svakako konsultujte pedijatra, fizijatra ili fizioterapeuta. Određeni problemi u motornom razvoju imaju dobru prognozu, ali treba na vreme reagovati kako bi se prevazišli.
Ne gubite vreme čekajući. Time što odlažete rešavanje problema, činite sam problem ozbiljnijim!
Javite se i zakažite svoj termin.
ZAKAŽITE PREGLED
Vaš željeni datum je okvirnog karaktera, o slobodnom terminu obavestiće vas tim Ambulante Laser.
Zakažite pregled
Vaše zdravlje je u pravim rukama